Tema iz naslova... Da li su telefoni koji nam svima oduzimaju dah i koji imaju razne giga-mega džidža-bidže preskupi? Da li nam zaista trebaju? Da li je u redu dati 500-600 evra za maleni uređaj kada postoje i dosta jeftiniji? Da li će nam taj uređaj opravdati novac koji smo dali za njega?

Stanje na frontu je sledeće: Apple i Samsung na samom vrhu čvrsto drže jedan drugog za vrat. HTC im diše za vrat a ostali su ispod, neki manje, neki više. Kinezi (ZTE, Huawei...) grabe džinovskim koracima ali sa diskutabilnim kvalitetom. A Nokia... je tu negde. Ako je vidite, javite mi.

Prvo da krenemo od same klasifikacije telefona, ovih pametnijih, naravno. Kao što postoje podele u auto industriji i u mnogim drugim sferama, tako i ovde imamo podele na neke niže, srednje, više i high-end klase. Svaki proizvođač se rukovodi ovom logikom i u svojoj ponudi ima modele koji se mogu svrstati u neke od ovih klasa. Bilo po ceni, bilo po specifikacijama. Pa čak i po više modela po klasi. Ipak, obično svi imaju samo po jedan flagship (perjanicu) model. Kažem obično pošto Apple svoje modele sve drži kao flagship (ovde ide sarkazam). Čak druge vide pet stepenika niže. Cene variraju od 100-nak evra pa do pomenutih cifara. Kvalitet i performanse obično prate cenu a konkurencija se manje-više uklapa u ovu neku šemu.

Kupac koji se zainteresuje za neki od telefona nekog cenovnog ranga ipak ima prostora da dobije više za svoj novac. Slabije rangirani (po tržišnom udelu) proizvođači veoma često izbace po neki model koji predstavlja pravo iznenađenje po onome što nudi za svoju cenu. Primer je Alkatel sa OT-995 koji se pod raznim nazivima prodao u velikom broju. Naravno da ovaj telefon po karakteristikama ne može da se poredi sa najnovijim iPhone-om ili S3, ali i košta neuporedivo jeftinije. Ono što je bitno, sam hardver a pri tom ne računajući veličinu i kvalitet ekrana, na svim telefonima današnjice je sposoban da obradi i prikaže najosnovnije. Čak i sa najjeftinijim telefonom se može bez problema telefonirati, otvoriti mejl, pogledati internet stranica... Već sa aparatima od ~200 evra se može uraditi gotove sve.

Zadnjih godina smo svedoci rata patentima. Apple prednjači u svemu ovom pa je uspeo da patentira oblik telefona kakav svi koriste (monoblok sa zaobljenim ivicama), doduše u Americi. Najnoviji biser koji su patentirali je otključavanje telefona povlačenjem prsta na dole (ovde prst na čelo). To u Evropi naravno ne prolazi pa je recimo Nemačka odbla registraciju takvog patenta sa rečima da povlačenje prsta po ekranu na dole nije apsolutno nikakvo tehničko dostignuće (ovde ide aplauz). Da bi cirkus bio veći malo poznata brazilska firma Gradiente Eletronica je tražila od brazilskog suda da joj odobri pravo na prvenstvo korišćenja imena iPhone za svoje proizvode pa čak i telefone pošto su oni to ime registrovali šest godina pre Apple-a, i dobili. Sada su oni u poziciji da tuže Apple. Ovo je svojevrsan bumerang efekat koji će Apple verovatno lepo novčano podmazati pošto je brazilsko tržište prilično veliko. Ne može se živeti od patentiranja svega i svačega i obijanja pragova svih svetskih sudova.

Da se vratim na naslov teme... Vodeći proizvođači svoje flagship modele čašćavaju lepom cenom. Prosto vas pecne struja kada neki od ovih modela dodirnete. Ovi telefoni imaju veoma jak hardver, vrhunski kvalitet izrade, odličan dizajn, softver po poslednjoj modi ali da koštaju, koštaju.
Pa dobro, ko su kupci ovih telefona? Kupci se mogu svrstati u nekoliko grupa. Prvi su entuzijasti, zaljubljenici koji obično i nemaju novac da ih kupe ali se nekako snađu. Oni znaju sve mogućnosti aparata koji će kupiti i iskoristiće svaki atom snage na njemu. Za njih se može reći da će telefon i njegove mogućnosti iskoristiti u potpunosti. Drugi su japiji koji će najskuplji telefon kupiti samo zato što nema skuplji. Telefon će uglavnom koristiti samo za telefoniranje i kupiće drugi model čim se pojavi pa taman to bilo i za 6 meseci. Sebe ionako smatraju za nešto posebno pa što ne bi kupili poseban telefon? Treći su najbrojniji. To su ljudi koji isto kao i oni prvi nemaju puno novca, ali će ga kupiti nekako da bi mogli da ga stave na sto u kafiću ili da se pokažu u društvu ili na bilo koji drugi način postave sebe kao nekog ko pripada višem sloju.
Da, high-end modeli su postali svojevrsni statusni simboli. Dakle, in. Skoro isključivo samo zato što su skupi. Sa druge strane proizvođači izbacuju nove modele nakon 6 meseci u proseku tako da vaš skupi uređaj može veoma brzo postati out.

Koja bi bila realna upotreba telefona? Već sam pomenuo da telefon od ~200 evra može bez problema da odgovori na sve vaše zahteve. U pitanju su samo finese koje se ogledaju u rezoluciji i kvalitetu ekrana, snazi baterije, snazi hardvera, eventualno HDMI priključak i sl. Kao i u slučaju računara, snaga hardvera jedino ima smisla u video igrama, a ovde govorimo o telefonu tako da je malo nerealno dati 600 evra za telefon da bi se eventualno igrale igre kada se za te pare može kupiti prilično moćan računar. Veoma često sam na raznim forumima postavio pitanje šta može najnoviji iPhone a ne može recimо pomenuti OT-995. Pitanje ostaje otvoreno i za vas dragi čitaoci.

Danas je realno kupiti pametni telefon uz određeni tarifni paket kod provajdera zato što se isti dobija uz manju cenu i na rate. Plus ugovorna obaveza kao kolateralna šteta. Paket se bira sa internetom u sklopu pošto se pametni telefon bez interneta oseća kao riba na suvom. Drugim rečima šta će vam ovakav telefon ako nije 24/7 na internetu. Internet van nekog paketa nije baš jeftina investicija a wi-fi svakako nije svuda dostupan. Ako tako posmatramo stvari, kada biramo telefon, gledamo da treba da zadovolji naše potrebe na dve godine. Svakako ne treba da gledamo šta je in i da naš bude veći od komšijinog.

Ovde bih dodao jednu "komunikaciju" dve komšinice kojoj sam prisustvovao:

• O, kupili ste novog džipa.
• Da, juče smo ga kupili.
• Baš je veliki.
• Nije imao veći.
• Mamicu ti... *u sebi*.
• Crkni... *u sebi*.

Kupite telefon koji vam zaista treba i ne gledajte u njega kao u neki statusni simbol. To je ipak samo telefon.